,,Nećemo postati prosvetljeni zamišljajući svetlost, već osvešćujući svoju tamnu stranu.” K.G. Jung

Nekada davno živeli su muž i žena koji su bili bogati i nisu imali dece, međutim kada se desilo da su potrošili svoje bogatstvo, dobili su dečaka. Kada se dečak rodio, nisu mogli da mu nađu kuma, jer niko nije želeo da preuzme odgovornost za siromaha, ako se roditeljima nešto dogodi, što je bila uloga kuma. Tako je čovek otišao u drugo mesto, da vidi da li tamo može naći nekoga.

Tako je sreo drugog siromaha i kada ga je ovaj pitao zašto je došao u taj grad, čovek mu objasni šta traži. Tada siromah prihvati da on bude kum dečaku, upozoravajući oca da mu ne može ništa darovati.

Čovek mu zahvali i odoše u crkvu sa detetom kojem je kum ime dao Ferdinand (Pogledaj: Ferdinand the Faithful from “Grimms’ Tales”, translated by Margaret Hunt.)

Pogledajmo ovu bajku na sledeći način: Bogatsvo je ovde predstavljeno kao sterilitet, a nemaština kao plodnost. Onda se ova ideja širi, dolazi do amplifikacije: jedini čovek koji može da bude kum je siromah-ne samo da siromaštvo postavlja potencijal za novo rađanje, već je to jedini način da se dečak stopi sa (u ovoj priči) sa Bogom, koji se takođe posmatra kao simbol SELFA (self je celovitost bića, integrisana osoba, kompletna ličnost).

Bogatsvo uopšte ne treba da se se posmatra kao bukvalno posedovanje novca, već je ovde uzeto kao metafora za stanje rigidnosti onoga ko ima previše, nefleksibilnosti, tj. izostanak promene. Imati sve u svakom trenutku, simbolički je spiritualni i psihološki ćorsokak.

Isto tako ni siromaštvo u priči nije metafora za materijalno siromaštvo. Ono ima i te kako bogatu simboliku, naročito u snovima. Predstavlja duhovno stanje čoveka i to ne kao prazninu i nemanje, već kao spremnost da se dobije. Otpuštanje onoga što je suvišno, onoga što mislimo da nam je potrebno, a nije zaista, jer ako budemo imali previše toga što mislimo da nam treba, nećemo prstom mrdnuti, nema rasta. Pravimo mesto za ono što ima mnogo veću vrednost nego taj novac koji bi nam blokirao rast. Prioritet SMISLA nad MATERIJALNIM.

Adolf Guggenbühl-Craig (švajcarski psihijatar jungovac) u Marriage Dead or Alive koristi jezik psihološke dinamike, objašnjavajući istu stvar: imamo dva suprotstavljena cilja, koji motivišu akciju, a to su DOBROBIT i IZBAVLJENJE. Dobrobit je potraga za ugodnošću, izbegavanje neprijatnosti, bola, trka za materijalnim, za komforom, leba bez motike, slobodno vreme, neograničena sredstva, bez ikakvih obaveza itd.

Izbavljenje ne stavlja akcenat na materiju, već na smisao! Pitanje smisla nikada ne može biti definisano i ispunjeno. Ja sam našla smisao i to je to! Poenta je u neprekidnom traženju smislova! U ovo spasenje potpada SUOČAVANJE, PROLAŽENJE KROZ ne pored poteškoća.

Kao i u bajci, dobrobit i spasenje vode u različitim pravcima. Kreig poredi ovo spasenje sa Jungovom individuacijom: izrastanje u ličnost! Neprekidna adaptacija na situaciju u kojoj izrastamo i učimo iz nje. Zašto individuacija? Poenta je samo naći sebe i biti dobro sa sobom, jer samo tada čovek oseća mir.

Postoji neka slatka agonija u tom činu upoznavanja sebe. Zašto agonija? Pa, vrlo često nas dovodi do ivica, da zauzmemo distancu, da vidimo gde smo, a i kako puca divno pogled sa te ivice. Nama ljudima uošte nije potrebo da se oslobodimo svih prepreka, nije nam potrebno da budemo spremni, samo je potrebno da počnemo i idemo. I kad imaš savršen plan može se desiti da ne završiš tamo gde želiš biti. Kao što je dobro zaustaviti se, uzeti predah, stati, tako je isto važno da se oseti tenzija procesa. Tako se održava želja da saznamo šta je sledeće, da napredujemo, da se pitamo na koji način još mogu da dodjem donde gde mislim da zelim stići, ali bez prianjanja da to mora biti baš onako kako smo zamislili, često bude mnogo bolje!

Može biti da kad više ne znamo šta da radimo
mi zapravo baš tada stojimo na pravom mestu
i kada više ne znamo kojim putem da idemo
da je baš to pravi put.
Um koji nije zbunjen nije uposlen.
Ometani tok je onaj koji žubori.

“Our Real Work”- Wendell Berry.