Ako bih krenula da pišem o svim benefitima razumevanja snova, ovaj bi tekst bio predugačak i ne bih uspela da odgovorim na naslov PERSPEKTIVA JE SVE! Ali jedna od stvari koja me uvek fascinira kod snevanog sadržaja je upravo pomenuta perspektiva!

Kao subjektivna bića, distanca i drugačija perspektiva nam nekada (često) spasavaju život!

Kada nešto sagledaš iz drugog ugla ono gubi moć nad tobom ili zadobija novu perspektivu. Zašto se plašimo da promenimo perspektivu? Nekako se čini da uvek biramo da ostajemo u bari, umesto da izađemo iz njenog smrada. Promena perspektive menja našu reakciju, a mi ne znamo kakva će ona biti, a to je nepoznanica, pa je tako jasno zašto ne možemo – strah od nepoznatog. Nepoznato nije nužno loše i kada to skapiramo, na konju smo.

Perspektiva ima:

1. Kontekst- šira slika

2. Kadriranje – jedinstveni način na koji mi interpretiramo događaje

Ova su važna i oba učestvuju u kreiranju naše stvarnosti. Daću ti jedan primer. Dragana kaže:.. Godinama tražim posao, imam kvalifikacije, imam iskustvo i ne pronalazim ga. Ljutim se što niko ne prepoznaje moj talenat i ono što mogu kao radnik da dam.” Zvuči poznato? Mi se nesvesno potčinimo onome što je Set Godin nazvao ,,tiranija izbora”. Sve se menja sa perspektivom. Kako? Dragana je shvatila da je razgovor za posao prepreka i za one koji treba da je zaposle, jer i oni se nadaju da je svaki sledeći kandidat baš onaj pravi, kao što se i Dragana nada da je sledeća prilika za posao prava. Dakle, Dragana je to rešenje, nisu rešenje oni! To je zauzimanje nove perspektive koja povlači i ponašanje za sobom, jer ona više ne puzi da bi se dopala, nego ide sa onim šta ima i pruža ono što može.

,,Naš prvi zadatak u životu jeste ovo – da razvrstamo stvari i podelimo ih u dve kategorije: spoljašnje ne mogu da kontrolišem, ali kontrolišem izbore koje pravim u vezi sa njima. Gde ću da nađem dobro i loše? U svojim izborim.“

Epiktet

Problem je retko onoliko strašan koliko mi mislimo da jeste. Veliki je korak zamisliti šta je najgore što se može desiti. Neki čovek je upitao Demostena koje su tri najvažnije osobine govorništva. Njegov odgovor je bio:,,Akcija, akcija, akcija!“

Demosten je izgubio nasleđe sa kojim je rođen, to je bila nesreća, pomisli čovek da ne može da nastavi, sve je izgubio. Međutim, u procesu bavljenja realnošću, stvorio je mnogo bolju, a ona mu nikada ne može biti oduzeta. Kako ti igraš? Da li tražiš izgovore i odustaješ ili igraš sa kartama koje imaš? Tužno je to što se beži od akcije, jer nam je ona urođena. Kreneš da padaš, stavljaš ruke ispred sebe, ne puštaš da ti sljušti facu, akcija. Ne kukaš, ne razmišljaš kako si nekada davno pala, pa kako bi moglo ovo ili ono da se desi: delaš, štitiš se! Uglavnom odugovlačimo. U stanju smo da definišemo problem, da vidimo rešenja, a onda čekamo godinama, a problem i dalje tu. Čini se da smo dobri u pretvaranju, retki su oni koji pretvaraju blato u zlato. Sasvim je legitimno prikloniti se većini!

Zašto ti retki nisu odustajali?

Oni nisu osuđivali sebe! Nisu se zaluđivali fantazijama. Usresređeni su bili na ono što je važno: sa resursima koje imam krećem u akciju.

Prema tome, uvek možemo da se naoružamo:

Niko nije rođen sa spartanskom voljom, niko se ne rađa sa unutrašnjom tvrđavom. Spartanac vežba, tvrđava se gradi. Da bismo postali sjajni u nečemu, potrebna je praksa.