Dobra komunikacija sa sobom osigurava i bolju komunikaciju sa drugima. U ovom tekstu neću direktno pričati o snovima, ali se esencija na kraju ipak nalazi u nesvesnom, tj. upoznavanju sebe.
Ceo naš život svodi se na komunikaciju, ona je neprekidan proces bilo da govorimo o verbalnoj ili neverbalnoj komunikaciji. Ona nam pomaže da uspostavimo odnose, da prenesemo poruku, da razumemo i sebe i druge, da se postavimo u određeni kontekst i najuspešnije u tom kontekstu opštimo. Komunikacija može biti i unutrašnje, ali i ona spoljašnje prirode, manje ili više uspešna. Bilo da imamo jezik kao sistem ili ga nemamo, ljudi će i dalje komunicirati. Da li si ikada videla kako se igraju bebe ili deca koja ne dele isti jezik? Vrlo lako i bez poteškoća!
Mi nikada ne prestajemo da komuniciramo, a postoje i mnoge stvari koje u samoj komunikaciji ne možemo kontrolisati, te se tako lako odajemo: skupljanje i širenje zenica, suptilne promene u ekspresiji lica, dotok krvi u mozak koji nam stvara crvenilo, položaj tela, dah… Sve ove stvari nešto govore o nama, mi ih u najvećem broju situacija nismo svesni. Da zaključimo: nekomunikacija je nemoguća! S tim na umu, da li možemo da uradimo nešto da međuljudsku komunikaciju poboljšamo, olakšamo i pokažemo više razumevanja jedni prema drugima?
Nesigurna vremena su nam lekcija, a da li smo tu lekciju spremni da naučimo? Onaj ko je spreman da pređe u ,,viši razred” nesumnjivo će se potruditi da svoj svet oboji učtivošću, a razmotrićemo i zašto.
Reči imaju veliku moć (eksperiment Japanca Masaru Emotoa-voda koja pravi kristale i ona koja ne). Misli i reči koje gajimo u glavi na dnevnom nivou oblikuju našu realnost i to je postao kliše, ali vrlo često kao i sve klišee i ovaj uzimamo zdravo za gotovo.
Misli imaju energetsku snagu i sada zamislimo da imamo osećaj srama, besa, jeda, razočaranja, tuge kao glavni obrok na meniju svakoga dana, takve ćemo misli projektovati na čitav svet, a shodno tome i interakcija sa ljudima će nam biti na istom nivou. (primera radi: emocije krivice, poniženja i očaja imaju najnižu frekvenciju, svega dvadesetak jedinica, dok je poštovanje visoko na skali sa 500, kolika je razlika!) Svesni ljudi nam podižu nivo, a nesvesni ga spuštaju, tako da treba da vodimo računa ko nas okružuje i koga biramo za prijatelja. Svet nije idealan i naravno da ne možemo izbegavati one koji nisu kadri da pređu na viši nivo. Ne treba ih ni osuđivati, već im pomoći.
Nedavno sam se susrela sa delom jedne osobe čija bi priča iz ranog detinjstva sigurno mogla da sluti na propast i bila osuđena unapred na život bez perspektive. Gabriela ven Rej je rođena u Pakistanu, tek što se on odvojio od Indije, majka ju je napustila sa samo nekoliko dana, bila je usvojena jednom, pa potom još jednom kad joj se sreća osmehnula i ona postala novi član porodice u Holandiji sa tri godine. Šta je bilo pre toga? Kako je provela prethodne tri, one najfragilnije, kako Frojd tvrdi, one u kojim se odvijaju najbitniji procesi koji boje naš kasniji život? Premda je imala ne tako srećnu priču na početku svog života, ona sada inspiriše korporacije i organizacije da iskoriste snagu dobrote kako bi stvorili sigurno i zdravo okruženje koje privlači. Ona je dinamičan govornik, osnivač pokreta #DaretobeKind (usudi se da budeš ljubazan) i stručnjak za ljubaznost, Gabrijela edukuje i osnažuje zaposlene kroz razgovore o efikasnoj komunikaciji, prihvatanju, toleranciji i urođenoj, ali nedovoljno iskorišćenoj dobrobiti koju svi imamo u sebi.
Važnost pripadnosti:
Ne možemo da vidimo sebe svi i svi donekle sumnjamo u sebe, jer je to univerzalno ljudsko iskustvo, ali kako ćemo videti lepotu napolju, ako je ne vidimo u sebi? Sumnju preuzimamo kao obrazac ponašanja i opštenja sa drugim ljudima.
Pitajte bilo koga: Da li si se ikada a osećala kao da ne pripadaš? Svi smo se osećali kao da ne pripadamo u nekom trenutku svog života. To ne zavisi ni od statusa ni od obrazovanja, novca, pola, uzrasta…
Sumnja u sebe je poput bolesti, ulazi u vas i jede vas. Da bi smo mogli da budemo ljubazni prema drugima, moramo biti blagi prema sebi, a da bismo bili blagi prema sebi, onda moramo otkloniti osećaj nepripadanja i sumnje u sebe.
Ne možete biti ljubazni ni sa kim ako ni sami niste na pozitivnom mestu. Tzv. Mišić ljubaznosti gradi se kada su ljudi zlobni prema vama, a ne kada su vam ljubazni. Niko ne može biti toliko nepristojan koliko mi sami možemo biti ljubazni! Ali to se gradi.
Većina nas ne primećuje ljude koji su svakodnevno oko nas, neke ljude koji rade na trafici, u marketu, na ulici trudeći se da ih očiste za nas, u mesari u pekari na pijaci. Možda ne primećujemo da bez njih naš život ne bi bio ovakav. Ovaj period nam je možda najbolji dokaz šta to znači.
Onda kada većina objekata gde smo navikli da idemo ne radi, onda kada ne možemo otići kod omiljenog prodavca na pijacu itd. Da li možemo biti ljubazniji prema tim ljudima kada shvatimo šta oni znače da ovu našu mrežu, gde smo svi povezani. S
Da li si spremna da uradiš eksperiment kako bi otkrila kako je divan osećaj i baš sam taj osećaj biće nagrada za sve. Moj primer je bio sa radnikom gradske čistoće kojem sam posle dugog rada u avionu, mrzovolje i umora dala pakovanje skupim čokolada koje sam dobila od jednog divnog kolege.
Možeš biti ljubazna u bilo kom trenutku. Portir koji čuva zgradu firme u kojoj radiš, osoba koja radi kao obezbeđenje, onaj koji naplaćuje parking, a kojeg stalno srećeš. Probaj da budeš ljubazna, videćeš kako se oči te osobe pale: svi mi dišemo, svi mi imamo mozak, svi nosimo dva oka u glavi i svi umemo da se radujemo. Jedino nas takozvani status i moć koju dobijamo uz pomoć novca razlikuje, jer se nalazimo na drugačijim pozicijama, ali je esencija ljudskog bića manje-više ista.
Kako možeš doci u stanje besa i straha? Šta je strah? Onda kada reagujemo, kada imamo stalnu potrebu da se branimo ili pravdamo možemo biti sigurni da u korenu takvog ponašanja lezi strah i nesigurnost. Strah i jeste u samom korenu agresiju. Kako stišati napetu situaciju, izbeći konflikt, ostati u bezbednoj zoni? Genijalan primer Zorice Tomić koja ima rečenicu: ,, Vi i ja uopšte ne mislimo različito. Mi samo prilazimo problemu iz različitih uglova. Saglasni smo oko toga gde se problem nalazi.”
Sve neprijatnosti, napadi, neljubaznost dolaze zapravo kao otpadni materijal emocija osobe koja reaguje, a nismo mi ti koji smo taj otpad napravili. Svi mi nosimo manju ili veću količinu ,,smeća” u umu. U interakciji, mi samo rasipamo to smeće, ako smo nesvesni čega se moramo osloboditi. Tako nastaju i takozvani obrasci ponašanja: smeće je uvek isto, samo im bacamo na druge ljude. Gde je onda rešenje? Prepoznati te obrasce, jer ako malo bolje sagledamo mi smo ti koji pravimo iste ili slične greške kroz odnose (primer: ljubomora koja će se provlačiti u koju god vezu da uđemo).
Ljubaznost i uljudnost nisu ekvivalenti
Uljudnost je ono čemu bi roditelji trebalo učiti decu, to je određeni kodeks ponašanja bez kojeg bi društvo bilo u rasulu. To su norme koje postavlja porodica, okruženje, pa na kraju i država. Primer: ustati starijoj osobi u gradskom prevozu nije ljubaznost, već uljudnost, to bi trebalo da bude norma. Ne prilaziti suviše blizu ljudima i poštovati nečiji lični prostor je takođe primer uljudnosti, a ne ljubaznosti. Ako neko ko je ispred vas na kasi nema 2 dinara, koliko mu baš fali da bi platio račun i vi se ponudite da dotirate, onda je to ljubaznost, jer niste morali i nikoga ne biste povredili ili oštetili da to niste uradili.
Mnogi naučnici smatraju da je ljubaznost urođena, ali ljubaznost se može i učiti. Iako nema sumnje da su mnogi od nas rođeni sa prirodnim osećajem saosećanja. Primer: Centar Dalaj Lame 2017. godine pokrenuo je Kurikulum za ljubaznost kako bi promovisali nastavu o emocionalnoj inteligenciji u školama. Integrisanje ovog sadržaja zajedno sa tradicionalnim akademicima već je pokazalo pozitivne rezultate. Negujući ljubazno ponašanje deci omogućava da odrastu u socijalno svesne odrasle koji će obavljati misiju dobrote.
Svaki put kada pustimo dobrotu u svet, snažna bujica energije pulsira kroz čovečanstvo, koja podiže svakoga na njenom putu. Ipak, ova lančana reakcija služi svrsi koja se proteže daleko iznad samog osećaja dobrog dela ili pozitivne energije. U stvari, da bismo u potpunosti razumeli stvarni uticaj saosećajne radnje, moramo da sagledamo snagu dobrote kroz naučno sočivo. Koristimo snažne blagodati mentalnog i fizičkog zdravlja kao rezultat hemije koja se događa u mozgu kad god smo ljubazni. Jednostavan akt kada zasmejemo nekoga proizvodi oksitocin koji smanjuje stres, pojačava naš imuni sistem i usporava starenje. Ovaj efekat je dodatno pojačan, jer su dobici pokazani na obe strane čina dobrote. U ovom istraživanju je ustanovljeno da pacijent ljubaznog lekara prima veće pozitivno smanjenje rizika od srčanog udara od uzimanja dnevnog aspirina.
Da bismo bili ljubazni moramo dići glave od svojih telefona, shvatiti da POSTOJI POTREBA drugoga i prepoznati je: jedan momenat, jedan čovek, jedna ljubaznost (kako glasi slogan Gabrijelinog pokreta). Samo jedan akt ljubaznosti može potpuno oduvati seriju loših momenata na poslu, fakultetu u školi. Počnimo od toga da pomognemo drugome, uvek je lakše nego pomoći sebi, u svakom slučaju. Naučićemo u tom procesu kako da pomognemo i sebi na kraju. Naučimo da slušamo aktivno i da budemo tolerantniji.